Sledeće nedelje, gospodin Alode, podnačelnik grada Tuluza, dovede dvadeset i četvoro kola građana i Pastijera koje je uzaptio zbog pokolja koji počiniše u Kastelsarazenu i okolini nad sto pedeset i dva Jevrejina svakojakog uzrasta. Kad pristigoše kola sa rečenim ljudima do grofovskog zamka Narbone i kad dvadeset kola već bi uterano u kapiju, bejaše se sjatila velika gomila Tulužana. Oni koji bejahu u zadnjim kolima počeše dozivati u pomoć, govoreći da ih eto vode u tamnicu a da nikakva greha nisu počinili, no su samo hteli da osvete Hristovu /smrt/ krv koja vapije za osvetom do neba. Tada gomila Tulužana, ponesena osećanjem nepravde koja se vrši pokida noževima užad kojima behu vezani /za kola/ osvetnici i poče da viče iz sveg grla zajedno sa njima: /"Smrt, smrt, treba ubiti sve Jevreje"/ "Smrt Židovima!" /To sam čuo da se priča svud po Tuluzu, ali sam nisam bio svedok toga. Ti Pastijeri i ta gomila/ i nagrnuše u jevrejski kvart. Bejah /u svojoj sobi/ zauzet čitanjem i pisanjem, kad grunu u moju sobu velik broj tih ljudi, naoružanih neznanjem tupim kao batina i mržnjom oštrom poput noža. To ne bejahu moje svile od kojih im se zakrvaviše oči, no moje knjige poređane po policama; svilu smotaše pod ogrtače a knjige pobacaše na pod i stadoše ih gaziti nogama i cepati ih na moje oči. A knjige te bejahu u kožu povezane i obeležene brojevima i bejahu napisane od učenih ljudi, i u njima bejaše, da su ih hteli čitati, hiljade razloga da me smesta ubiju i bejaše u njima, da su ih hteli čitati, leka i melema za njihovu mržnju. I rekoh im da ih ne cepaju, jer mnoge knjige nisu opasne, opasna je samo jedna; i rekoh im da ih ne cepaju, jer čitanje mnogih knjiga dovodi do mudrosti, a čitanje jedne jedine do neznanja naoružanog mahnitošću i mržnjom. A oni mi rekoše da je u Novom Zakonu sve napisano i da se u njemu nalaze sve knjige svih vremena: ono što je u njemu rečeno sadrži sve druge knjige, pa ih zato treba spaliti, a ako ima nečeg u drugim knjigama čega nema u ovoj Jedinoj, onda te druge treba utoliko pre spaliti, jer su jeretičke. I rekoše još da njima saveti učenih nisu potrebni, i počeše urlati: /"Smrt, smrt, daj da te prekrstimo ili ćemo te odmah ubiti"/ "Pokrsti se ili ćemo ti mudrost svih knjiga koje si pročitao isterati na potiljak".

    Videvši bes ove svetine, i videvši da ubijaju na moje oči Jevreje koji su odbili da se prekrste (ko iz doslednosti, ko iz gordosti koja je katkad pogibeljna), odgovorih da ću se rađe dati prekrstiti nego da budem ubijen, jer je uprkos svemu privremena patnja trajanja vrednija od konačne praznine ništavila. Oni me dograbiše i izguraše iz kuće /ne dopustivši mi da uzmem drugu odeću/ ne dopustivši mi ni da promenim svoj kućni ogrtač nekom prikladnijom odećom /ni bilo šta/ i dovedoše me takva kakav sam bio u katedralu Svetog Etjena. Kad pristigoh pred crkvu, dva mi sveštenika pokazaše leševe nekih Jevreja koji ležahu naokolo; njihova tela behu unakažena a lica oblivena krvlju. Onda mi pokazaše na jedan kamen što je ležao pred crkvom i ja ugledah prizor od kojeg se i sam skamenih: na kamenu je ležalo srce, nalik na krvavu kuglu. "Pogledaj, rekoše mi, to je srce jednog od onih koji se ne dadoše pokrstiti." Oko tog srca beše se okupila gomila naroda i posmatrala ga sa čuđenjem i gađenjem. Kad zatvorih oči da ne gledam, neko me od prisutnih udari /lako/ po glavi, kamenom ili batinom, i ubrza moju odluku, te rekoh da ću se prekrstiti, no da imam jednog prijatelja sveštenika, brata Žana zvanog /Nemac/ Tevtonac /ispovednika u gradskom samostanu/ i da bih želeo da mi on bude kumom. To sam rekao /misleći u sebi/ u nadi da ako dospem u ruke brata Žana, koji mi je bio velik prijatelj i s kojim sam znao voditi duge razgovore o pitanjima vere, da bi on možda mogao da me poštedi smrti a da se ne prekrstim.

    Onda se ona dva mlada sveštenika dogovoriše da me izvedu iz crkve i da me otprate do kuće /Propovednika/ Žana Tevtonca, jer taj bejaše stariji po činu od njih i bojahu se da mu ne nanesu nepravdu. Kad izađosmo pred crkvu, osetih miris dima i ugledah vatre koje se dizahu iz jevrejskog kvarta. Tada na moje oči zaklaše Jevrejina Ašera /iz Taraskona u Provansi, kao i jednog drugog/, mladića od nekih dvadeset godina i rekoše mi: "Taj se pozivao na tvoje učenje i na tvoj primer." I rekoše mi još, pokazavši mi na jednog drugog mladića za kojeg sam kasnije čuo da je iz Taraskona: "Tvoje odlaganje ubija one koji su verovali tvome učenju i koji slede tvoj primer". Tada ga otpustiše oni što su ga držali i mladić pade na zemlju licem prema meni, jer još ne bejah ništa izustio, a oni mu već zadaše smrtonosni udarac sa leđa. Građani Tuluza koji se behu sjatili pred crkvu i koji posmatrahu taj prizor upitaše dvojicu sveštenika što bejahu u mojoj pratnji da li sam već kršten, a oni rekoše da nisam; ja sam ih još pre toga molio, krenuvši iz crkve, da ukoliko ih usput neko za to pita da kažu da jesam, no oni su to odbili. Onda me iz gomile opet neko udari batinom po glavi i meni se učini da mi od toga udarca izleteše oči iz lobanje; dodirnuh to mesto rukom, ali nije bilo krvi nego samo jedna čvoruga koja je zarasla sama od sebe, bez pomoći neke medicine, zavoja ili drugog melema. Videvši da i dalje ubijaju Jevreje /koji se nisu dali/, i čuvši njihovo naricanje, a kako mi dva sveštenika rekoše da me ne mogu odbraniti od besa svetine, niti odvesti do kuće rečenog Ispovednika, jer ću biti ubijen pre nego što dospem do ulice, ja ih upitah za savet. Oni mi rekoše: /"Vidiš dobro da treba ili da se krstiš ili da umreš!"/ "Kreni putem kojim svi idemo i daćemo ti ruku"; i još mi rekoše: "Ne traži druge staze mimo puta kojim svi idu". I još mi rekoše: "Sledeći tvoj primer mnogi izgiboše." Tada odgovorih: "Vratimo se u crkvu!" /rađe ću se dati krstiti nego pustiti da me ubiju!"/ Vratismo se dakle u crkvu u kojoj gorahu sveće pucketajući dok je narod, još krvavih ruku, klečao, mrmljajući molitve. Tada rekoh /sveštenicima/ dvojici svojih čuvara da sačekaju još malo da vidim da li će pristići moji sinovi. (*)

Oni pričekaše malo, i kako moji sinovi ne dođoše, oni rekoše da više ne mogu da čekaju nego da mi je odlučiti: ili ću se dati krstiti ili izići pred crkvu gde su još klali /druge/ neodlučne.

    Kad sve to bi učinjeno, rekoh /sveštenicima/ onoj dvojici fratara da me otprate do kuće, da bismo videli je li što ostalo od mojih dobara; oni mi odgovoriše da ne mogu da idu sa mnom jer su umorni i jer se znoje, nego me odvedoše k njima i pismo vina iz njihova podruma, a u čast mog krštenja; pio sam vino bez reči i nisam hteo da govorim s njima o stvarima vere, mada me oni izazivahu. Posle toga me ipak ispratiše do moje kuće da vide je li šta ostalo, i nađosmo moje knjige iscepane i nagorele, moj novac ukraden, i svega sedam svitaka štofova, od kojih su neki bili založeni a neki su bili moja lična svojina, i jedan pokrivač od svile. Fratar koji se nazivao odskora mojim kumom stavi štofove u jednu vreću /i odnese ih/. U času kad izađosmo zatekosmo pred kućom nekog službenika gradske uprave Tuluza /ili iz gradske svite/ kojeg je moj novostečeni kum poznavao i koji bejaše naoružan i zadužen da zaštiti preostale u životu Jevreje. Moj "kum" reče dakle ovom stražaru ili čoveku: "Ovaj je kršten i dobar hrišćanin". Stražar /ili čovek/ mi dade znak glavom i ja nađoh načina da mu se približim: "Želiš li da budeš dobar Jevrejin?" upita šapatom. Ja mu odgovorih: "Da". Onda mi on reče: "Ali imaš li dovoljno novca ?" - "Nemam", rekoh, "ali uzmite evo ovo" i dadoh mu vreću u koju bejasmo stavili ono o čemu sam malopre govorio. On dodade vreću jednom od svojih ljudi a meni reče: "E pa lepo, ništa se ti ne boj; kaži ako te ko pita da si dobar hrišćanin i tako ćeš spasiti glavu."

    Kad smo bili izvan kuće, sretosmo, moj "kum" i ja, deset gradskih službenika u pratnji mnogobrojnih naoružanih stražara. Jedan me od službenika pozva na stranu i upita me šapatom: "Jesi li Jevrejin?" i ja mu odgovorih da jesam, šapatom, tako da me fratar ne čuje. Tada taj gradski službenik reče fratru da /ode i/ me slobodno pusti, i ovaj me predade jednom oružaniku u činu narednika, /naredivši/ rekavši mu da me čuva kao da čuva /sebe sama/ njega samog, i to u ime Gradske uprave /pod-vikara i senešala/ i gradske vlasti. Narednik me tada uze pod ruku. Kad bejasmo u blizini Kapitola, rekoh onima koji me pitahu da sam Jevrejin, no kad bejasmo u zloglasnim uskim ulicama, kada su pitali narednika da nisam možda Jevrejin koji nije hteo da se prekrsti, ovaj im, po mojem savetu, odgovaraše da sam kršten i dobar hrišćanin.

    I ubijanje i pljačkanje Jevreja potraja sve do kasne večeri tog dana; grad je bio osvetljen plamenom a psi su zavijali sa svih strana. Uveče, kad mi se učini da se narod sklonio sa ulica, rekoh naredniku, pošto mi savest ne bejaše čista, da odemo vikaru tuluškom i da pitamo da li je krštenje primljeno pod pretnjom smrti valjano ili nije. Kad pristigosmo do vikara, on je upravo večerao i narednik reče u svoje ime: "Evo vam dovodim jednog Jevrejina koji bi hteo /gospodine pod-vikaru/ da ga krstite vi lično". Ovaj odgovori: "Sad večeramo, posedajte s nama za sto." Kako nisam hteo i nisam mogao da jedem, počeh /da gledam oko sebe/ da razgledam zvanice za stolom i ugledah među množinom Pjera de Savardena. Dadoh mu znak i mi se izdvojismo, pa mu rekoh da mi nije namera da se krstim, i da kaže /pod-/ vikaru da me ne sili na tako što, jer takvo krštenje neće biti valjano; ovaj to učini za mene i šapnu vikaru na uvo moje reči, a zatim reče naredniku da ode, jer će me on sam čuvati, te mi dodeli jednog drugog narednika, nekog svog poverljivog čoveka, za kojim sam krenuo do zamka Marbone kako bih proverio da li se neki od mojih sinova nalazi među pobijenim Jevrejima čija tela behu sklonjena u dvorište zamka. Kada smo se vratili, gospodin /pod-/ vikar na to reče: "Naravno, ne želim da krstim silom nikog, bio on Jevrejin ili bilo ko drugi!" Iz toga zaključih da se krštenje kojem bejah podvrgnut silom može smatrati nevažećim /jer, kada su me krstili, ja sam u sebi mislio: ako pod-vikar bude smatrao da je to krštenje valjano, onda ću smatrati da sam kršten, a ako ne ne/.

    Kad to bi odlučeno, zatražih savet od rečenog Pjera /de/ Savardena: da li da ostanem u zamku Marbone ili da odem; i kako mi Pjer reče da će svi Židovi koji su se sklonili u zamak biti svakako ili kršteni ili ubijeni, odlučismo da krenem u Tuluzu. Pjer mi dade tri šilinga i isprati me do raskršća puteva od kojih glavni vodi prema Monžiskraru i reče mi da krenem što brže i da usput, ukoliko nekog sretnem, govorim samo nemački.

    Hitao sam dakle da se što pre domognem Monžiskara. Kad najzad pristigoh i krenuh preko gradskog trga, odnekud iz kapija pokulja gomila ljudi naoružanih batinama i noževima, dograbi me i upita da li sam Jevrejin ili hrišćanin. Ja ih onda upitah da mi kažu ko su oni sami, a oni mi rekoše: "Mi smo časni Pastijeri u službi Hristove vere" ; /Ako si Jevrejin, mi ćemo te ubiti, osim ukoliko se daš prekrstiti./ i još mi rekoše: "U ime raja nebeskog i raja zemaljskog, istrebićemo sve one koji ne idu Njegovim putem, Jevreje i nejevreje. Ja im tada rekoh da nisam Jevrejin /a oni mi rekoše tada da će me staviti u tamnicu/ i rekoh im: "Zar se do raja nebeskog i raja zemaljskog dolazi kroz krv i oganj?" a oni rekoše: "Dovoljna je samo jedna neverna duša da nas sve liši raja i nadanja, kao što je dovoljna jedna šugava ovca da ošugavi celo stado"; i još mi rekoše: "Nije li bolje zaklati jednu šugavu ovcu nego dopustiti da se ošugavi celo stado?" I povikaše "Hapsite ga, jer mu reči odišu sumnjom i bezverjem, te mi vezaše ruke i odvedoše. Ja ih još upitah: "Zar imate vlast /da vodite ljude u tamnicu?/ nad ljudima da biste mogli raspolagati njihovom slobodom", a oni rekoše /da imaju, jer je tu bio mesni sudija i njegovi ljudi/: "Mi smo Hristovi vojnici i imamo dozvolu vlasti da izdvojimo kužne od zdravih, one koji sumnjaju od onih koji veruju."

    (*) /Arno Dežan, inkvizitor u pamijerskoj dioceji, dao je, pismima od 2. marta 1298 /Histoire de Languedoc, tome X, cc. 347-348/ Jevrejima pravo da žive slobodno u dioceji, a po običajnom pravu kakvo su uživali Jevreji u regionu Narbone, i zabranio je da se njihov status otežava "ozbiljnim neobičnim inovacijama"./ [Divernoa, p.47, fusnota]

    (*) U pamijerskoj dioceji Jevreji su imali, na osnovu dekreta Arnoa Dežana, pamijerskog inkvizitora, pravo da žive slobodno; taj dekret od 2. marta 1298, koji zabranjuje žiteljima i civilnim vlastima da se ophode prema Jevrejima "suviše strogo i okrutno", pokazuje samo u kolikoj meri lični stav i građanska hrabrost u teškim vremenima mogu da izmene sudbinu koju kukavice smatraju neminovnom i proglašavaju je fatumom i istorijskom nužnošću (Prim. translatora) [Grobnica za B.D. p131. fusnota]

    (*) Tekst zapisnika ovde se završava. Divernoa prepričava nastavak. Tekst glasi: "Sledi rasprava o svetom trojstvu, o Isusovom mesijanizmu, o ispunjenju Zakona, o ukidanju valjanosti Starog Zaveta. Baruh priznaje svoj poraz. Ali 16. avgusta, opet se pojavljuje pred Žakom Furnijeom kako bi mu saopštio da su ga obuzele nove sumnje posle ponovnog čitanja Zakona. Započinje nova rasprava, ovog puta nad hebrejskim tekstom, ali biskupova odlučnost navodi Baruha da se iznova odrekne judaizma, te ga se on definitivno /?/ odriče 25. septembra. - On će biti predmet jedne presude od 3. decembra 1320, no ta presuda nije sačuvana.

    Najzad se, šesnaestog avgusta AD 1320, rečeni Baruh pokoleba i priznade i potpisa da se odriče jevrejske vere.

    Pošto mu je pročitan zapisnik saslušanja, rečeni Baruh David Nojman, upitan da li je svoje priznanje učinio pod mukama ili odmah pošto je skinut sa muka, odgovori da je svoje priznanje učinio odmah pošto je oslobođen muka, negde oko devet sati izjutra, i da je tog istog dana, u večernje sate, učinio isto priznanje a da nije bio odveden u sobu za mučenje.

    Ovo je saslušanje učinjeno u prisustvu Monsenjera Žaka, milošću Božjom biskupa od Pamijera, brata Gejarda od Pomijea, magistra Bernarda Fesesijea, magistra Davida Trohasa, Jevrejina, i nas, Gijom Pjera Barta i Roberta de Roberkura, beležnika monsenjera Inkvizitora od Karkasona."

    Poznato je da se Baruh David Nojman pojavio pred istim tribunalom još u dva maha: prvi put sredinom maja sledeće godine, kada je izjavio da je, posle ponovnog čitanja Zakona i Proroka, pokoleban u svojoj veri. Sledi duga rasprava nad hebrejskim izvorima; strpljiva i dugotrajna argumentacija Monsenjera Žaka navodi Baruha da se ponovo odrekne judaizma. Poslednja osuda nosi datum od 20. novembra 1337. Zapisnik o ispitivanju nije međutim sačuvan i Divernoa navodi jasnu pretpostavku da je nesrećni Baruh po svoj prilici izdahnuo na mukama. Jedan drugi izvor govori o nekom Baruhu koji je osuđen za isti delikt mišljenja i spaljen na lomači nekih dvadeset godina kasnije. Teško je pretpostaviti da je reč o istoj osobi.